Welcome to our community
Be a part of something great, join today!
Olimpiske Igre
- Thread starter Slash
- Start date
Re: Olimpiske Igre
Олимпијске Игре
Олимпијске игре (ОИ) (грч. Ολυμπιακοί Αγώνες, енгл. Olympic Games, фр. Jeux Olympiques) су скуп међународних спортских такмичења у различитим дисциплинама које су подељене на летње и зимске. И зимске и летње олимпијске игре одржавају се сваке четири године. До 1992. одржаване су у истој години, а од тада се одржавају наизменично, сваке две године. Некада се погрешно називају и Олимпијадом, како је у античкој Грчкој називано раздобље између двеју олимпијских игара. Службени назив олимпијских игара, нпр. конкретно игара 2004. године у Атини гласи: „XXVIII Олимпијске игре модерног доба“.
Сматра се да су античке олимпијске игре први пут одржане 776. п. н. е. у Олимпији, у Грчкој, и одржавале су се све до 393. н. е. На почетку су се одржавале само у античкој Грчкој, а оживљене су крајем 19. века деловањем француског барона Пјера де Кубертена. На његов предлог је у Паризу 23. јуна 1894. основан Међународни олимпијски комитет (МОК), а први председник тог тела био је Грк Деметриос Викелас. Те игре, односно „Прве олимпијске игре модерног доба“ одржане су 1896. године у Атини, и од тада се одржавају сваке четири године. Изузетак је био у време Првог и Другог светског рата. Прве Зимске олимпијске игре одржане су у Шамонију у Француској, 1924. године.
Зимске олимпијске игре су се раније одржавале исте године када и летње, закључно са 1992. годином и играма у Албервилу у Француској. Тада је због гломазности олимпијског програма, али и због захтева моћних ТВ кућа одлучено да се раздвоје термини летњих и зимских игара. Прве следеће Зимске олимпијске игре су одржане 1994. године у Лилехамеру у Норвешкој.
Пет олимпијских прстенова су дизајнирани 1913, усвојени 1914, а први пут су коришћени на играма 1920.
Неколико месеци пре олимпијских игара тркачи, углавном бивши спортисти, истакнути појединци, али и многи грађани, преносе штафетно олимпијску бакљу од древне Олимпије до места свечаног отварања на олимпијском стадиону. (На слици: олимпијска бакља за ОИ у Торину 2006.)
Олимпијске Игре
Олимпијске игре (ОИ) (грч. Ολυμπιακοί Αγώνες, енгл. Olympic Games, фр. Jeux Olympiques) су скуп међународних спортских такмичења у различитим дисциплинама које су подељене на летње и зимске. И зимске и летње олимпијске игре одржавају се сваке четири године. До 1992. одржаване су у истој години, а од тада се одржавају наизменично, сваке две године. Некада се погрешно називају и Олимпијадом, како је у античкој Грчкој називано раздобље између двеју олимпијских игара. Службени назив олимпијских игара, нпр. конкретно игара 2004. године у Атини гласи: „XXVIII Олимпијске игре модерног доба“.
Сматра се да су античке олимпијске игре први пут одржане 776. п. н. е. у Олимпији, у Грчкој, и одржавале су се све до 393. н. е. На почетку су се одржавале само у античкој Грчкој, а оживљене су крајем 19. века деловањем француског барона Пјера де Кубертена. На његов предлог је у Паризу 23. јуна 1894. основан Међународни олимпијски комитет (МОК), а први председник тог тела био је Грк Деметриос Викелас. Те игре, односно „Прве олимпијске игре модерног доба“ одржане су 1896. године у Атини, и од тада се одржавају сваке четири године. Изузетак је био у време Првог и Другог светског рата. Прве Зимске олимпијске игре одржане су у Шамонију у Француској, 1924. године.
Зимске олимпијске игре су се раније одржавале исте године када и летње, закључно са 1992. годином и играма у Албервилу у Француској. Тада је због гломазности олимпијског програма, али и због захтева моћних ТВ кућа одлучено да се раздвоје термини летњих и зимских игара. Прве следеће Зимске олимпијске игре су одржане 1994. године у Лилехамеру у Норвешкој.
Пет олимпијских прстенова су дизајнирани 1913, усвојени 1914, а први пут су коришћени на играма 1920.
Неколико месеци пре олимпијских игара тркачи, углавном бивши спортисти, истакнути појединци, али и многи грађани, преносе штафетно олимпијску бакљу од древне Олимпије до места свечаног отварања на олимпијском стадиону. (На слици: олимпијска бакља за ОИ у Торину 2006.)
Re: Olimpiske Igre
Античке Олимпијске игре
Прави извори о настанку античких олимпијских игара су изгубљени у вихорима векова, али постоје многе легенде и предања о њиховом настанку. Једна легенда говори да је игре установио сам Зевс као прославу своје победе, у бици за власт над оцем Хроном. Друга каже да је Херакле победио у једној трци у Олимпији, па је одлучио да се на ту успомену сваке 4 године одржавају такве трке.
Међутим, осим игара у Олимпији одржавале су се и друге конкурентске, сличне игре. То су биле Панатенеје, Питијске, Немејске и Истмијске игре, али су Олимпијске игре, сплетом политичких околности, надвладале. Све те приче у вези са античким играма доводе се у везу са старогрчким појмом олимпијског примирја, када су, према легендама, грчки полиси прекидале међусобна непријатељства за време трајања игара. А први веродостојан запис о одржавању Игара у Олимпији датира из 776. п. н. е., иако није сигурно да су то биле и прве игре у античкој Грчкој. Неки историчари су склони закључку да су се слична такмичења повремено одржавала чак и од 13. века пре нове ере. На почетку су игре биле углавном догађај локалног значаја, а до XV античких олимпијских игара одржавала се само једна дисциплина — трка на 1 стадиј (нешто мање од 185 m). Онда је додана трка на 2 стадија, а прва дугопругашка трка, на 24 стадија (у метричком систему 4.420 m), одржана је 720. п. н. е. Паусанија пише да су се на почетку спортисти такмичили обучени у лагану спортску опрему, као данас. А онда је, током једне трке, тркачу Орсипу из Мегаре – спала одећа. Он је наставио да трчи го. То је од осталих атлета убрзо оберучке прихваћено, па су се такмичари од тада такмичили голи.[1] Жене нису смеле да се такмиче, чак им није било дозвољено ни да буду гледаоци. Ипак, девојке су се смеле такмичити на Херајама, играма у част богиње Хере, које су се такође одржавале у Олимпији сваке четири године. За разлику од мушкараца, оне се нису такмичиле голе.
Убрзо се је почео повећавати и број спортова: 748. п. н. е. уведен је панкратион (комбинација бокса и рвања), 708. п. н. е. класично рвање и петобој, 688. п. н. е. песничење (као данашњи бокс), 689. п. н. е. године трке кочија, итд. Било како било, игре постају све важнији моменат у историји античке Грчке, достижући свој врхунац током 6. и 5. века п. н. е.
Олимпијске игре су још имале велики верски значај. Одржаване су у славу врховног бога Зевса коме је подигнута величанствена статуа у Олимпији. Број дисциплина убрзо је нарастао до двадесетак, а саме игре су се одржавале неколико дана. Олимпијски победници су ускоро постали особе свеопштег поштовања; ако је требало, рушили су се и делови градских бедема да би победници могли ући с пратњом приликом повратка у родни град (због олимпијског примирја градови нису смели ратовати), те били би опевани у песмама и подизали би им се споменици[2]. Њихови успеси били су и материјално награђивани (разноразне бенефиције, ослобођење од пореза, итд). Усталио се ритам одржавања игара — сваке четири године, а време између прошлих и будућих игара названо је Олимпијадом. Стари Грци су те периоде — Олимпијаде користили и као једну од метода рачунања времена.
Игре су полако губиле важност током римске владавине над Грчком, иако су и тада имале велики углед и значај. Прича се да је сам римски цар Тиберије маштао о наслову и части олимпијског победника, а и цар Нерон је радо посећивао олимпијска борилишта и учествовао у такмичењима. Нерон је учествовао у трци двоколица, али је пао и није завршио трку. И поред тога, Грци су га славили као победника, а Нерон их је заузврат ослободио пореза. Са појавом хришћанства, а поготово кад је оно постало државна религија (391. године) олимпијске игре су све више сматране слављењем паганских божанстава и остацима паганских ритуала, па је коначно 393. године римски цар Теодосије укинуо олимпијске игре, прекинувши тако готово 12-вековну историју овог спортског догађања.
Античке Олимпијске игре
Прави извори о настанку античких олимпијских игара су изгубљени у вихорима векова, али постоје многе легенде и предања о њиховом настанку. Једна легенда говори да је игре установио сам Зевс као прославу своје победе, у бици за власт над оцем Хроном. Друга каже да је Херакле победио у једној трци у Олимпији, па је одлучио да се на ту успомену сваке 4 године одржавају такве трке.
Међутим, осим игара у Олимпији одржавале су се и друге конкурентске, сличне игре. То су биле Панатенеје, Питијске, Немејске и Истмијске игре, али су Олимпијске игре, сплетом политичких околности, надвладале. Све те приче у вези са античким играма доводе се у везу са старогрчким појмом олимпијског примирја, када су, према легендама, грчки полиси прекидале међусобна непријатељства за време трајања игара. А први веродостојан запис о одржавању Игара у Олимпији датира из 776. п. н. е., иако није сигурно да су то биле и прве игре у античкој Грчкој. Неки историчари су склони закључку да су се слична такмичења повремено одржавала чак и од 13. века пре нове ере. На почетку су игре биле углавном догађај локалног значаја, а до XV античких олимпијских игара одржавала се само једна дисциплина — трка на 1 стадиј (нешто мање од 185 m). Онда је додана трка на 2 стадија, а прва дугопругашка трка, на 24 стадија (у метричком систему 4.420 m), одржана је 720. п. н. е. Паусанија пише да су се на почетку спортисти такмичили обучени у лагану спортску опрему, као данас. А онда је, током једне трке, тркачу Орсипу из Мегаре – спала одећа. Он је наставио да трчи го. То је од осталих атлета убрзо оберучке прихваћено, па су се такмичари од тада такмичили голи.[1] Жене нису смеле да се такмиче, чак им није било дозвољено ни да буду гледаоци. Ипак, девојке су се смеле такмичити на Херајама, играма у част богиње Хере, које су се такође одржавале у Олимпији сваке четири године. За разлику од мушкараца, оне се нису такмичиле голе.
Убрзо се је почео повећавати и број спортова: 748. п. н. е. уведен је панкратион (комбинација бокса и рвања), 708. п. н. е. класично рвање и петобој, 688. п. н. е. песничење (као данашњи бокс), 689. п. н. е. године трке кочија, итд. Било како било, игре постају све важнији моменат у историји античке Грчке, достижући свој врхунац током 6. и 5. века п. н. е.
Олимпијске игре су још имале велики верски значај. Одржаване су у славу врховног бога Зевса коме је подигнута величанствена статуа у Олимпији. Број дисциплина убрзо је нарастао до двадесетак, а саме игре су се одржавале неколико дана. Олимпијски победници су ускоро постали особе свеопштег поштовања; ако је требало, рушили су се и делови градских бедема да би победници могли ући с пратњом приликом повратка у родни град (због олимпијског примирја градови нису смели ратовати), те били би опевани у песмама и подизали би им се споменици[2]. Њихови успеси били су и материјално награђивани (разноразне бенефиције, ослобођење од пореза, итд). Усталио се ритам одржавања игара — сваке четири године, а време између прошлих и будућих игара названо је Олимпијадом. Стари Грци су те периоде — Олимпијаде користили и као једну од метода рачунања времена.
Игре су полако губиле важност током римске владавине над Грчком, иако су и тада имале велики углед и значај. Прича се да је сам римски цар Тиберије маштао о наслову и части олимпијског победника, а и цар Нерон је радо посећивао олимпијска борилишта и учествовао у такмичењима. Нерон је учествовао у трци двоколица, али је пао и није завршио трку. И поред тога, Грци су га славили као победника, а Нерон их је заузврат ослободио пореза. Са појавом хришћанства, а поготово кад је оно постало државна религија (391. године) олимпијске игре су све више сматране слављењем паганских божанстава и остацима паганских ритуала, па је коначно 393. године римски цар Теодосије укинуо олимпијске игре, прекинувши тако готово 12-вековну историју овог спортског догађања.
Re: Olimpiske Igre
Оживљавање олимпијских игара
Олимпијски дух и олимпијска идеја нису умрли 393. године. У 17. веку у Енглеској су почеле да се одржавају Котсволдске игре, спортске приредбе донекле сличне древним старогрчким играма. Занимање за оживљавање олимпијских игара расло је како су ископавањима немачких археолога, средином 19. века откривани остаци античке Олимпије. Током следећих деценија слична спортска догађања организована су у Енглеској и у Грчкој. Грчки филантроп Евангелиос Запас је спонзорисао организовање игара посвећеним античким Олимпијским играма које су се први пут одржале 1859. на градском тргу у Атини. Запас је платио обнову античког стадиона Панатинаико, који је први пут коришћен за Игре 1870. Исти стадион је коришћен и за Прве модерне Олимпијске игре 1896. На овим играма су се такмичили спортисти из Грчке и Османског царства. Енглески лекар Вилијам Пени Брукс је у другој половини 19. века покренуо Годишње игре Венлочког олимпијског друштва. Те Игре 1890. године посетио је француски барон Пјер де Кубертен.
Некако у исто време Кубертен је истраживао разлоге француског пораза у Француско–пруском рату (1870. — 1871). Закључио је да је разлог пораза у томе што француски војници нису имали потребну физичку припремљеност, па је настојао то побољшати. Кубертен је такође желео да зближи народе, т. ј. да се светска омладина такмичи на спортском, а не на бојном пољу. Тако је идеја о оживљавању олимпијског духа поново добила свој најдубљи смисао.
На конгресу на париском универзитету Сорбони, одржаном од 16. јула до 23. јула 1894. године Кубертен је изнео своју идеју пред међународним аудиторијумом и добио је поршку. Последњег дана конгреса одлучено је да се прве Олимпијске игре модерног доба одрже 1896. године у Атини, у њиховој домовини Грчкој, где су и настале пре више од 2.600 година. Ради организације игара утемељен је Међународни олимпијски комитет (МОК), а Деметриос Викелас је, као припадник грчког народа, добио част да постане први председник овог комитета.
Летње олимпијске игре 1896., прве Олимпијске игре модерног доба, биле су успешне. Одржане су од 5. априла до 14. априла 1896. Иако је учествовало само 285 спортиста (само мушкарци) из 13 држава, који су се такмичили у 9 спортова и 43 спортске дисциплине, било је то највеће међународно спортско такмичење икада одржано (не треба заборавити да су се на античким олимпијским играма такмичили само Грци). Грчке вође и грчка јавност били су усхићени и очекивали су да ће имати монопол над играма, односно очекивали су да ће се олимпијске игре, као некад, одржавати само у Грчкој, али МОК је одлучио другачије, па су II Олимпијске игре одржане 1900. у Паризу, у Француској. Ове игре су биле и много веће: 24 земље учеснице, 1.225 спортиста, међу њима 19 жена.
Иначе, чувено олимпијско гесло: брже, више, јаче (лат. Citius, altius, fortius), које је постало мото олимпијских игара, није остало из античког доба него је то у свом говору, приликом оснивања школског спортског друштва у школи у којој је био управник, изрекао пријатељ барона де Кубертена, доминикански отац Хенри Мартин Дидон.[3]
И утешно гесло „није важно победити, важно је учествовати“, које се, погрешно, приписује самом Пјеру де Кубертену, такође је „ауторско дело“ једног свештеника – на миси за учеснике олимпијских игара у Лондону 1908. изрекао га је пенсилванијски бискуп Етелберт Талбот.[4]
Статуа Пјера де Кубертена, „оца“ модерних олимпијских игара, сахрањен је у Лозани, Швајцарска, где је данас седиште МОК, а његово је срце, по његовој властитој жељи, сахрањено у древној Олимпији.
Оживљавање олимпијских игара
Олимпијски дух и олимпијска идеја нису умрли 393. године. У 17. веку у Енглеској су почеле да се одржавају Котсволдске игре, спортске приредбе донекле сличне древним старогрчким играма. Занимање за оживљавање олимпијских игара расло је како су ископавањима немачких археолога, средином 19. века откривани остаци античке Олимпије. Током следећих деценија слична спортска догађања организована су у Енглеској и у Грчкој. Грчки филантроп Евангелиос Запас је спонзорисао организовање игара посвећеним античким Олимпијским играма које су се први пут одржале 1859. на градском тргу у Атини. Запас је платио обнову античког стадиона Панатинаико, који је први пут коришћен за Игре 1870. Исти стадион је коришћен и за Прве модерне Олимпијске игре 1896. На овим играма су се такмичили спортисти из Грчке и Османског царства. Енглески лекар Вилијам Пени Брукс је у другој половини 19. века покренуо Годишње игре Венлочког олимпијског друштва. Те Игре 1890. године посетио је француски барон Пјер де Кубертен.
Некако у исто време Кубертен је истраживао разлоге француског пораза у Француско–пруском рату (1870. — 1871). Закључио је да је разлог пораза у томе што француски војници нису имали потребну физичку припремљеност, па је настојао то побољшати. Кубертен је такође желео да зближи народе, т. ј. да се светска омладина такмичи на спортском, а не на бојном пољу. Тако је идеја о оживљавању олимпијског духа поново добила свој најдубљи смисао.
На конгресу на париском универзитету Сорбони, одржаном од 16. јула до 23. јула 1894. године Кубертен је изнео своју идеју пред међународним аудиторијумом и добио је поршку. Последњег дана конгреса одлучено је да се прве Олимпијске игре модерног доба одрже 1896. године у Атини, у њиховој домовини Грчкој, где су и настале пре више од 2.600 година. Ради организације игара утемељен је Међународни олимпијски комитет (МОК), а Деметриос Викелас је, као припадник грчког народа, добио част да постане први председник овог комитета.
Летње олимпијске игре 1896., прве Олимпијске игре модерног доба, биле су успешне. Одржане су од 5. априла до 14. априла 1896. Иако је учествовало само 285 спортиста (само мушкарци) из 13 држава, који су се такмичили у 9 спортова и 43 спортске дисциплине, било је то највеће међународно спортско такмичење икада одржано (не треба заборавити да су се на античким олимпијским играма такмичили само Грци). Грчке вође и грчка јавност били су усхићени и очекивали су да ће имати монопол над играма, односно очекивали су да ће се олимпијске игре, као некад, одржавати само у Грчкој, али МОК је одлучио другачије, па су II Олимпијске игре одржане 1900. у Паризу, у Француској. Ове игре су биле и много веће: 24 земље учеснице, 1.225 спортиста, међу њима 19 жена.
Иначе, чувено олимпијско гесло: брже, више, јаче (лат. Citius, altius, fortius), које је постало мото олимпијских игара, није остало из античког доба него је то у свом говору, приликом оснивања школског спортског друштва у школи у којој је био управник, изрекао пријатељ барона де Кубертена, доминикански отац Хенри Мартин Дидон.[3]
И утешно гесло „није важно победити, важно је учествовати“, које се, погрешно, приписује самом Пјеру де Кубертену, такође је „ауторско дело“ једног свештеника – на миси за учеснике олимпијских игара у Лондону 1908. изрекао га је пенсилванијски бискуп Етелберт Талбот.[4]
Статуа Пјера де Кубертена, „оца“ модерних олимпијских игара, сахрањен је у Лозани, Швајцарска, где је данас седиште МОК, а његово је срце, по његовој властитој жељи, сахрањено у древној Олимпији.
Re: Olimpiske Igre
Модерне Олимпијске игре
Након почетног успеха, Олимпијске игре су имале потешкоћа. Игре одржане у Паризу 1900. и Сент Луису 1904. биле су у сенци, боље рећи биле су привезак светским изложбама које су у тим градовима тада одржаване. А и само трајање тих олимпијских игара говори доста: оне у Паризу трајале су пет и по месеци, а оне у Сент Луису — нешто преко четири месеца и двадесет дана. Како Енглези не би били „гори“ од Француза четврте игре, одржане у Лондону 1908, трајале су од 27. априла до 31. октобра 1908, преко 6 месеци, што је за данашње појмове несхватљиво. Трајање игара тако је варирало, неке су трајале краће, неке дуже — да би се са играма у Лос Анђелесу 1932. и у Берлину 1936. усталило време трајања игара на данашњих 15 дана.
У спомен на прве Игре из 1896. одржане су, такође у Атини, 1906. године, на њихову 10. годишњицу, тзв. „међуигре“ (енгл. Intercalated games). Иако је игре организовао МОК, ова организација их не убраја међу остале „редовне“ Олимпијске игре, већ као прославу јубилеја. Има, међутим, многих савремених историчара олимпизма који се залажу за то да и те игре буду сматране званичним олимпијским играма. Свеједно, иако непризнате као службене, и те су игре допринеле популаризацији и ширењу олимпијског покрета.
Олимпијски стадион у Атини током првих модерних Олимпијских игара 1896.
Модерне Олимпијске игре
Након почетног успеха, Олимпијске игре су имале потешкоћа. Игре одржане у Паризу 1900. и Сент Луису 1904. биле су у сенци, боље рећи биле су привезак светским изложбама које су у тим градовима тада одржаване. А и само трајање тих олимпијских игара говори доста: оне у Паризу трајале су пет и по месеци, а оне у Сент Луису — нешто преко четири месеца и двадесет дана. Како Енглези не би били „гори“ од Француза четврте игре, одржане у Лондону 1908, трајале су од 27. априла до 31. октобра 1908, преко 6 месеци, што је за данашње појмове несхватљиво. Трајање игара тако је варирало, неке су трајале краће, неке дуже — да би се са играма у Лос Анђелесу 1932. и у Берлину 1936. усталило време трајања игара на данашњих 15 дана.
У спомен на прве Игре из 1896. одржане су, такође у Атини, 1906. године, на њихову 10. годишњицу, тзв. „међуигре“ (енгл. Intercalated games). Иако је игре организовао МОК, ова организација их не убраја међу остале „редовне“ Олимпијске игре, већ као прославу јубилеја. Има, међутим, многих савремених историчара олимпизма који се залажу за то да и те игре буду сматране званичним олимпијским играма. Свеједно, иако непризнате као службене, и те су игре допринеле популаризацији и ширењу олимпијског покрета.
Олимпијски стадион у Атини током првих модерних Олимпијских игара 1896.
Re: Olimpiske Igre
Развој
Од 245 учесника (само мушкараца) из 15 држава, 1896. у Атини, игре су нарасле на 10.651 такмичара, и то 6.582 спортиста и 4.069 спортисткиња из 199 држава, 2000. у Сиднеју. Број спортиста на Зимским играма мањи је од броја спортиста на летњим: око 2.400 спортиста и спортисткиња је у 78 дисциплина учествовало на играма у Солт Лејк Ситију, 2002. године.
Са преко 16.000 телевизијских кућа и новинара присутних у Сиднеју 2000, Олимпијске игре су највећи медијски догађај на свету. Процењује се да је игре у Сиднеју на телевизији гледало око 3,8 милијарди људи. Али раст олимпизма је, уз страх од тероризма, и велики проблем самом олимпијском покрету. Иако су наступи славних професионалних спортиста, те спонзорства највећих светских мултинационалних компанија решили финансијске проблеме Олимпијских игара, чињеница је да је огроман број спортиста, новинара и гледалаца, превелик залогај за многе градове који би радо организовали Олимпијске игре.
Развој
Од 245 учесника (само мушкараца) из 15 држава, 1896. у Атини, игре су нарасле на 10.651 такмичара, и то 6.582 спортиста и 4.069 спортисткиња из 199 држава, 2000. у Сиднеју. Број спортиста на Зимским играма мањи је од броја спортиста на летњим: око 2.400 спортиста и спортисткиња је у 78 дисциплина учествовало на играма у Солт Лејк Ситију, 2002. године.
Са преко 16.000 телевизијских кућа и новинара присутних у Сиднеју 2000, Олимпијске игре су највећи медијски догађај на свету. Процењује се да је игре у Сиднеју на телевизији гледало око 3,8 милијарди људи. Али раст олимпизма је, уз страх од тероризма, и велики проблем самом олимпијском покрету. Иако су наступи славних професионалних спортиста, те спонзорства највећих светских мултинационалних компанија решили финансијске проблеме Олимпијских игара, чињеница је да је огроман број спортиста, новинара и гледалаца, превелик залогај за многе градове који би радо организовали Олимпијске игре.
Re: Olimpiske Igre
Политички утицај
Олимпијски покрет није остао поштеђен последица политичких догађања. Идеја олимпизма је изневерена током Првог и Другог светског рата. Политика се у историју олимпијских игара умешала још неколико пута.
Летње олимпијске игре 1936. у Берлину Адолф Хитлер је искористио као пропаганду своје национал-социјалистичке странке и своје идеологије. Ипак, на тим играма, Немац Луц Лонг је помогао америчком тамнопутом атлетичару Џесију Овенсу да освоју златну медаљу у скоку удаљ. Совјетски Савез није учествовао на олимпијским играма све до Летњих олимпијских игара 1952. Уместо тога, Совјетски Савез је од 1928. организовао Спартакијаде, међународно такмичење на ком су учествовали такмичари из социјалистичких земаља, или земаља блиских Совјетском Савезу.
Летње олимпијске игре 1956. у Мелбурну су биле прве игре које су бојкотоване. Холандија, Шпанија и Швајцарска су бојкотовале игре због совјетске интервенције у Мађарској, док су Египат, Ирак, Либан и Камбоџа бојкотовале игре због Суецке кризе.
На Летњим олимпијским играма 1968. у Мексику двојица америчких црних атлетичара, Томи Смит и Џон Карлос, су на победничком подијуму подигле песнице увис, у знак протеста против расних подела у Сједињеним Државама. Због тога је председник МОК-а Ејвери Брундинџ захтевао Олимпијског комитета Сједињених Држава да или пошаљу ову двојицу атлетичара кући, или да повуку цео атлетски тим. Олимпијски комитет Сједињених Држава се одлучио за први предлог.
Касније, током 1970их и 1980их, због расних, политичких, хладноратовских и осталих подела дошло је до четири бојкота Олимпијских игара који су озбиљно запретили идеји олимпизма. Прво су Олимпијске игре у Монтреалу, 1976. бојкотовале многе афричке државе, јер није удовољено њиховом захтеву да се са игара удаљи Нови Зеланд чија је рагби репрезентација наступала у, тада расистичкој, Јужноафричкој Републици, иако рагби тада није био, као ни данас, олимпијски спорт. Тајван није учествовао на овим играма пошто је Народна Република Кина уложила протест да он не може да учествује на овим играма под именом Република Кина, упркос компромису да Тајван може да користи своју заставу и химну. Тајван је то одбио и није учествовао на олимпијским играма све до 1984.
Затим су Сједињене Америчке Државе и неколико других западних земаља, као и још много држава са других континената, америчких савезница или економски блиских са САД (као нпр. Јапан), затим Кина — свеукупно 65 држава, бојкотовале Летње олимпијске игре 1980. због совјетске војне интервенције у Авганистану. Одговор је уследио 4 године касније. Совјетски Савез и земље Источног блока, осим Румуније, али зато уз социјалистичке државе Кубу, Етиопију и Северне Кореје - укупно 14 држава, узвратиле су бојкотом Летњих олимпијских игара 1984.
Последњи, додуше мали бојкот задесио је Летње олимпијске игре 1988. у Јужној Кореји. На овим играма нису се појавиле Северна Кореја, Куба, Етиопија и Никарагва.
На Играма у Барселони 1992. репрезентативцима Савезне Републике Југославије у тимским спортовима није било дозвољено да учествују због санкција које су Уједињене нације увеле Југославији због рата у бившој СФРЈ. Такмичари из СРЈ који су наступали у појединачним спортовима су се борили под заставом Олимпијских игара.
Иран, од Исламске револуције, саветује својим такмичарима да не учествују у такмичењима против олимпијаца из Израела.[5] Због питања статуса Тибета, појавили су се апели да се бојкотују Летње олимпијске игре 2008. у Пекингу.
Најтрагичнији и најгори инцидент у олимпијској историји десио се за време Олимпијских игара у Минхену, 1972. Палестински терористи из организације зване Црни септембар упали су 5. септембра, 11. дана игара, у олимпијско село, убили двојицу израелских спортиста, а деветорицу узели за таоце. У наставку драме, дошло је до масакра. На минхенском војном аеродрому, после неуспеле акције спашавања талаца, убијено је свих девет израелских спортиста, петорица терориста и један немачки полицајац. Свет је био у шоку, али су игре, после 34-сатног прекида, настављене. [6]
Почетак ОИ у Пекингу протиче у сенци рата у Јужној Осетији. То је први пут не само да је дошло до ратног стања за време ОИ још од времена старе Грчке, већ и први пут да су се почеци рата и ОИ поклопили у дан.
Олимпијски бојкоти.
Политички утицај
Олимпијски покрет није остао поштеђен последица политичких догађања. Идеја олимпизма је изневерена током Првог и Другог светског рата. Политика се у историју олимпијских игара умешала још неколико пута.
Летње олимпијске игре 1936. у Берлину Адолф Хитлер је искористио као пропаганду своје национал-социјалистичке странке и своје идеологије. Ипак, на тим играма, Немац Луц Лонг је помогао америчком тамнопутом атлетичару Џесију Овенсу да освоју златну медаљу у скоку удаљ. Совјетски Савез није учествовао на олимпијским играма све до Летњих олимпијских игара 1952. Уместо тога, Совјетски Савез је од 1928. организовао Спартакијаде, међународно такмичење на ком су учествовали такмичари из социјалистичких земаља, или земаља блиских Совјетском Савезу.
Летње олимпијске игре 1956. у Мелбурну су биле прве игре које су бојкотоване. Холандија, Шпанија и Швајцарска су бојкотовале игре због совјетске интервенције у Мађарској, док су Египат, Ирак, Либан и Камбоџа бојкотовале игре због Суецке кризе.
На Летњим олимпијским играма 1968. у Мексику двојица америчких црних атлетичара, Томи Смит и Џон Карлос, су на победничком подијуму подигле песнице увис, у знак протеста против расних подела у Сједињеним Државама. Због тога је председник МОК-а Ејвери Брундинџ захтевао Олимпијског комитета Сједињених Држава да или пошаљу ову двојицу атлетичара кући, или да повуку цео атлетски тим. Олимпијски комитет Сједињених Држава се одлучио за први предлог.
Касније, током 1970их и 1980их, због расних, политичких, хладноратовских и осталих подела дошло је до четири бојкота Олимпијских игара који су озбиљно запретили идеји олимпизма. Прво су Олимпијске игре у Монтреалу, 1976. бојкотовале многе афричке државе, јер није удовољено њиховом захтеву да се са игара удаљи Нови Зеланд чија је рагби репрезентација наступала у, тада расистичкој, Јужноафричкој Републици, иако рагби тада није био, као ни данас, олимпијски спорт. Тајван није учествовао на овим играма пошто је Народна Република Кина уложила протест да он не може да учествује на овим играма под именом Република Кина, упркос компромису да Тајван може да користи своју заставу и химну. Тајван је то одбио и није учествовао на олимпијским играма све до 1984.
Затим су Сједињене Америчке Државе и неколико других западних земаља, као и још много држава са других континената, америчких савезница или економски блиских са САД (као нпр. Јапан), затим Кина — свеукупно 65 држава, бојкотовале Летње олимпијске игре 1980. због совјетске војне интервенције у Авганистану. Одговор је уследио 4 године касније. Совјетски Савез и земље Источног блока, осим Румуније, али зато уз социјалистичке државе Кубу, Етиопију и Северне Кореје - укупно 14 држава, узвратиле су бојкотом Летњих олимпијских игара 1984.
Последњи, додуше мали бојкот задесио је Летње олимпијске игре 1988. у Јужној Кореји. На овим играма нису се појавиле Северна Кореја, Куба, Етиопија и Никарагва.
На Играма у Барселони 1992. репрезентативцима Савезне Републике Југославије у тимским спортовима није било дозвољено да учествују због санкција које су Уједињене нације увеле Југославији због рата у бившој СФРЈ. Такмичари из СРЈ који су наступали у појединачним спортовима су се борили под заставом Олимпијских игара.
Иран, од Исламске револуције, саветује својим такмичарима да не учествују у такмичењима против олимпијаца из Израела.[5] Због питања статуса Тибета, појавили су се апели да се бојкотују Летње олимпијске игре 2008. у Пекингу.
Најтрагичнији и најгори инцидент у олимпијској историји десио се за време Олимпијских игара у Минхену, 1972. Палестински терористи из организације зване Црни септембар упали су 5. септембра, 11. дана игара, у олимпијско село, убили двојицу израелских спортиста, а деветорицу узели за таоце. У наставку драме, дошло је до масакра. На минхенском војном аеродрому, после неуспеле акције спашавања талаца, убијено је свих девет израелских спортиста, петорица терориста и један немачки полицајац. Свет је био у шоку, али су игре, после 34-сатног прекида, настављене. [6]
Почетак ОИ у Пекингу протиче у сенци рата у Јужној Осетији. То је први пут не само да је дошло до ратног стања за време ОИ још од времена старе Грчке, већ и први пут да су се почеци рата и ОИ поклопили у дан.
Олимпијски бојкоти.
Re: Olimpiske Igre
Олимпијски покрет
Бројне организације су укључене у организацију олимпијских игара. Оне заједно чине олимпијски покрет. Правила и начела по којима делују регулисана су олимпијском повељом.
На челу олимпијског покрета је Међународни олимпијски комитет (МОК), чији је тренутни председник (од 2001. године) Белгијанац Жак Рог. МОК се брине о текућим питањима и доноси важне одлуке, као што су избор града домаћина Олимпијских игара, програм игара и друге одлуке.
Три групе организација делују и решавају питања из своје надлежности:
Међународне спортске федерације су највиша тела у датом спорту, (нпр. ФИНА у пливању, ФИБА у кошарци, ФИФА у фудбалу, итд). Тренутно 35 међународних спортских федерација делује унутар олимпијског покрета.
Национални олимпијски комитети, свака земља чланица има свој олимпијски комитет — нпр. Србија има Олимпијски комитет Србије, итд. Сваки олимпијски комитет поједине земље чланице заступа у својој земљи олимпијски покрет, унапређује његова начела и правила. Тренутно под окриљем МОК делује 202 националних олимпијских комитета.
Организацони комитет олимпијских игара формира национални олимпијски комитет оне земље чланице која добије организацију игара. Организациони комитет се распушта након обављеног задатка, т. ј. по завршетку олимпијских игара (не самим затварањем игара, него сређивањем целокупног биланса управо одржаних игара). Међутим, његов задатак одмах наставља организациони комитет оне државе која организује наредне Олимпијске игре.
Олимпијски покрет
Бројне организације су укључене у организацију олимпијских игара. Оне заједно чине олимпијски покрет. Правила и начела по којима делују регулисана су олимпијском повељом.
На челу олимпијског покрета је Међународни олимпијски комитет (МОК), чији је тренутни председник (од 2001. године) Белгијанац Жак Рог. МОК се брине о текућим питањима и доноси важне одлуке, као што су избор града домаћина Олимпијских игара, програм игара и друге одлуке.
Три групе организација делују и решавају питања из своје надлежности:
Међународне спортске федерације су највиша тела у датом спорту, (нпр. ФИНА у пливању, ФИБА у кошарци, ФИФА у фудбалу, итд). Тренутно 35 међународних спортских федерација делује унутар олимпијског покрета.
Национални олимпијски комитети, свака земља чланица има свој олимпијски комитет — нпр. Србија има Олимпијски комитет Србије, итд. Сваки олимпијски комитет поједине земље чланице заступа у својој земљи олимпијски покрет, унапређује његова начела и правила. Тренутно под окриљем МОК делује 202 националних олимпијских комитета.
Организацони комитет олимпијских игара формира национални олимпијски комитет оне земље чланице која добије организацију игара. Организациони комитет се распушта након обављеног задатка, т. ј. по завршетку олимпијских игара (не самим затварањем игара, него сређивањем целокупног биланса управо одржаних игара). Међутим, његов задатак одмах наставља организациони комитет оне државе која организује наредне Олимпијске игре.
Re: Olimpiske Igre
Критике
Донедавно је МОК био често критикован да је затворена организација са неколико чланова „зацементираних“ у чланству до касне животне доби, па и доживотно. Нарочито је донедавни председник МОК Шпанац Хуан Антонио Самаран био честа мета критика. Под његовим вођством је олимпијски покрет веома напредовао, али му се пребацивало да се понаша аутократски, а унутар МОК се развила и корупција. Сам Самаран је био обележен хипотеком сарадње са бившом Франковом фашистичком владом у Шпанији,[7] а и његово дуго председавање МОК-ом (21 годину, односно до своје 81. године) такође је било предмет критике.
Да би се избегли будући скандали у избору града-домаћина игара, предвиђају се неке реформе, јер је у прошлости било корупције, као при избору за Солт Лејк Ситија за домаћина Зимских игара 2002. Планира да се у чланство МОК уводе бивши, али и још активни велики спортисти, јер се претпоставља да такав спортиста, који је своју спортску славу годинама мукотрпно, знојем и одрицањима стицао на спортском пољу, неће бити склон преварама. Планира се, такође, временско ограничавање чланства у МОК.
Критике
Донедавно је МОК био често критикован да је затворена организација са неколико чланова „зацементираних“ у чланству до касне животне доби, па и доживотно. Нарочито је донедавни председник МОК Шпанац Хуан Антонио Самаран био честа мета критика. Под његовим вођством је олимпијски покрет веома напредовао, али му се пребацивало да се понаша аутократски, а унутар МОК се развила и корупција. Сам Самаран је био обележен хипотеком сарадње са бившом Франковом фашистичком владом у Шпанији,[7] а и његово дуго председавање МОК-ом (21 годину, односно до своје 81. године) такође је било предмет критике.
Да би се избегли будући скандали у избору града-домаћина игара, предвиђају се неке реформе, јер је у прошлости било корупције, као при избору за Солт Лејк Ситија за домаћина Зимских игара 2002. Планира да се у чланство МОК уводе бивши, али и још активни велики спортисти, јер се претпоставља да такав спортиста, који је своју спортску славу годинама мукотрпно, знојем и одрицањима стицао на спортском пољу, неће бити склон преварама. Планира се, такође, временско ограничавање чланства у МОК.
Re: Olimpiske Igre
Олимпијска знамења
Олимпијски покрет користи многа знамења и симболе, од којих многа представљају идеје и идеале које је Пјер де Кубертен имао у својим визијама. Свакако најпознатији симбол су олимпијски кругови. Ових пет међусобно повезаних кругова представља јединство пет насељених континената (Африка, цела Америка, Аустралија, Азија и Европа), а боје тих кругова (слева на десно: плава, жута, црна, зелена и црвена) изабране су јер свака држава света има на својој националној застави бар једну од тих боја. Олимпијски кругови су први пут представљени на Олимпијским играма у Антверпену, 1920. Олимпијски кругови се налазе и на олимпијској застави која се подиже, вијори и спушта приликом отварања, трајања, односно затварања олимпијских игара, а у олимпијски стадион се уноси док се свира свечана олимпијска химна. Службени олимпијски мото је латински израз: „брже, више, јаче“ (лат. Citius, Altius, Fortius). Идеали олимпизма су, вероватно, најбоље описани у олимпијској изјави:
„Најважније на олимпијским играма није победити, него учествовати, као што ни у животу није најважнија победа него борба. Велик је човек онај ко не осваја нешто без часне борбе.“
Олимпијски пламен пали се у грчкој Олимпији сунчевом светлошћу уз помоћ конкавног огледала. Затим тако настали пламен на олимпијској бакљи носе хиљаде тркача, штафетно, преко свих континената, до града у којем ће се одржавати олимпијске игре. На крају се пламен доноси до истакнутог места на олимпијском стадиону на ком ће горети за време одржавања игара.
Први пут је пламен на отварању неких ОИ упаљен на Летњим олимпијским играма 1928., а начин штафетног преношења пламена бакљом увден је у склопу припрема и отварања Летњих олимпијских игара 1936. године. Традиција обилазака свих 5 континената је започета 2004.
Олимпијски пламен на Зимским олимпијским играма 2002. у Солт Лејк Ситију.
Олимпијска знамења
Олимпијски покрет користи многа знамења и симболе, од којих многа представљају идеје и идеале које је Пјер де Кубертен имао у својим визијама. Свакако најпознатији симбол су олимпијски кругови. Ових пет међусобно повезаних кругова представља јединство пет насељених континената (Африка, цела Америка, Аустралија, Азија и Европа), а боје тих кругова (слева на десно: плава, жута, црна, зелена и црвена) изабране су јер свака држава света има на својој националној застави бар једну од тих боја. Олимпијски кругови су први пут представљени на Олимпијским играма у Антверпену, 1920. Олимпијски кругови се налазе и на олимпијској застави која се подиже, вијори и спушта приликом отварања, трајања, односно затварања олимпијских игара, а у олимпијски стадион се уноси док се свира свечана олимпијска химна. Службени олимпијски мото је латински израз: „брже, више, јаче“ (лат. Citius, Altius, Fortius). Идеали олимпизма су, вероватно, најбоље описани у олимпијској изјави:
Олимпијски пламен пали се у грчкој Олимпији сунчевом светлошћу уз помоћ конкавног огледала. Затим тако настали пламен на олимпијској бакљи носе хиљаде тркача, штафетно, преко свих континената, до града у којем ће се одржавати олимпијске игре. На крају се пламен доноси до истакнутог места на олимпијском стадиону на ком ће горети за време одржавања игара.
Први пут је пламен на отварању неких ОИ упаљен на Летњим олимпијским играма 1928., а начин штафетног преношења пламена бакљом увден је у склопу припрема и отварања Летњих олимпијских игара 1936. године. Традиција обилазака свих 5 континената је започета 2004.
Олимпијски пламен на Зимским олимпијским играма 2002. у Солт Лејк Ситију.
Re: Olimpiske Igre
Олимпијски спортови
На олимпијским играма у Сиднеју спортисти су се такмичили у 28 спортова.[8] Али само је пет спортова заступљено на олимпијским играма од 1896. године. То су атлетика, бициклизам, гимнастика, мачевање и пливање. Ту би спадало и веслање, јер су веслачка такмичења требала се одрже на првим играма, али нису због лошег времена.[9] Стални спортови на Зимским Олимпијским играма су алпско скијање, скијашко трчање, уметничко клизање, хокеј на леду, нордијска комбинација, скијашки скокови и брзо клизање. Треба напоменути да су уметничко клизање и хокеј на леду били на распореду неких олимпијских игара и пре успостављања посебних, зимских игара.
Протеклих година МОК је, нарочито због млађих гледалаца, увео и неке нове атрактивне спортове као што су сноубординг и одбојка на песку. Међутим, брзи пораст броја олимпијских дисциплина и такмичења присиљава и на мере избацивања спортова. Вероватно ће се десити да ће мање популарни спортови или застарели спортови, попут модерног петобоја, (или скупи спортови као кајак и кану на дивљим водама, за чије је одржавање потребно изградити суперскупу стазу која је касније, обично, ретко у употреби), морати да се боре свој опстанак на Олимпијским играма. МОК је искључио бејзбол и софтбол са програма ОИ 2012.
До 1992. године, у циљу атрактивности, повремено, а и привремено су увођени нови, демонстрациони спортови, обично по један, по избору земље организатора игара. Циљ је био да се заинтересује углавном домаћа публика којој су ти спортови блиски. Победници у овим демонстрационим спортовима нису стицали титулу олимпијског победника.
Олимпијски спортови
На олимпијским играма у Сиднеју спортисти су се такмичили у 28 спортова.[8] Али само је пет спортова заступљено на олимпијским играма од 1896. године. То су атлетика, бициклизам, гимнастика, мачевање и пливање. Ту би спадало и веслање, јер су веслачка такмичења требала се одрже на првим играма, али нису због лошег времена.[9] Стални спортови на Зимским Олимпијским играма су алпско скијање, скијашко трчање, уметничко клизање, хокеј на леду, нордијска комбинација, скијашки скокови и брзо клизање. Треба напоменути да су уметничко клизање и хокеј на леду били на распореду неких олимпијских игара и пре успостављања посебних, зимских игара.
Протеклих година МОК је, нарочито због млађих гледалаца, увео и неке нове атрактивне спортове као што су сноубординг и одбојка на песку. Међутим, брзи пораст броја олимпијских дисциплина и такмичења присиљава и на мере избацивања спортова. Вероватно ће се десити да ће мање популарни спортови или застарели спортови, попут модерног петобоја, (или скупи спортови као кајак и кану на дивљим водама, за чије је одржавање потребно изградити суперскупу стазу која је касније, обично, ретко у употреби), морати да се боре свој опстанак на Олимпијским играма. МОК је искључио бејзбол и софтбол са програма ОИ 2012.
До 1992. године, у циљу атрактивности, повремено, а и привремено су увођени нови, демонстрациони спортови, обично по један, по избору земље организатора игара. Циљ је био да се заинтересује углавном домаћа публика којој су ти спортови блиски. Победници у овим демонстрационим спортовима нису стицали титулу олимпијског победника.
Re: Olimpiske Igre
Аматеризам и професионализам
По Кубертеновој визији на олимпијским играма спортисти треба да се такмиче из спортских идеала, а никако за новац, и зато на играма није било места професионалним спортистима. Ово начело је резултовало са неколико скандала током модерне олимпијске историје.
Победник у петобоју и десетобоју на олимпијским играма у Стокхолму 1912, амерички Индијанац Џим Торп, дисквалификован је кад је откривено да је полупрофесионално играо бејзбол пре својих олимпских победа. Златне су му медаље одузете, и умро је без њих, а МОК га је рехабилитовао тек 1983. године.
Џим Торп, прва жртва крутих аматерских начела
Двадесет и четири године касније швајцарски и аустријски скијаши бојкотовали су такмичење на Зимским олимпијским играма у Гармиш-Партенкирхену 1936, солидаришући се са својим тренерима и колегама којима је био забрањен наступ јер су зарађивали као учитељи скијања.
Временом је многима постајало јасно да је многа аматерска начела прегазило време. На пример, многи спортисти источног блока водили су се као аматери, били су службено запослени при државним установама, али сав посао им је био само тренирање и били су аматери само на папиру. Свеједно, МОК је инсистирао на аматеризму.
Чак је и деветоструки олимпијски победник у пливању Марк Шпиц на Летњим олимпијским играма 1972. замало био дисквалификован и остао без медаља јер је на једном проглашењу, на победничком постољу, славодобитно подигао десну руку у вис, а у руци је држао патике једне реномиране спортске куће.
Током 1980их година строга аматерска правила су попуштана, наступали су све више многи спортисти за које је било јасно да зарађују искључиво бавећи се спортом. Ситуација се искристалисала 1980их и 1990их година. Многи спортисти у међувремену, више уопште нису скривали да за своје наступе примају новац. Чинили су то сви врхунски атлетичари, па и многи други. Тачка на и коначно је стављена на Летњим олимпијским играма 1992. године, наступом кошаркашког „Тима снова“, састављеног од највећих звезда америчке професионалне НБА лиге који су, и службено били професионалци. Једини спорт у којем се још увек, професионалци не такмиче је бокс, а у фудбалу се професионалци такмиче, али само до 23 године старости (свака репрезентација може позвати и тројицу играча старијих од 23 године), да максимална конкуренција најквалитетнијих такмичара на Олимпијским играма не би кварила драж такмичења на Светског првенства у фудбалу, које је иначе велики бизнис и манифестација (по гледаности, не по такмичарима, јер ту наступа пуно мање спортиста: 32 репрезентације са по 23 играча), тек нешто мања од Олимпијских игара.
Међутим, правила о рекламама и рекламирању су и даље врло строга. Реклама не сме бити на самим спортским борилиштима, а службени спонзори олимпијских игара спонзоришу све такмичаре. Од личног рекламирања спортистима је једино дозвољено да на дресовима, патикама или тренеркама носе логотипе произођача, али су величине тих натписа лимитиране.
Џим Торп, прва жртва крутих аматерских начела
Аматеризам и професионализам
По Кубертеновој визији на олимпијским играма спортисти треба да се такмиче из спортских идеала, а никако за новац, и зато на играма није било места професионалним спортистима. Ово начело је резултовало са неколико скандала током модерне олимпијске историје.
Победник у петобоју и десетобоју на олимпијским играма у Стокхолму 1912, амерички Индијанац Џим Торп, дисквалификован је кад је откривено да је полупрофесионално играо бејзбол пре својих олимпских победа. Златне су му медаље одузете, и умро је без њих, а МОК га је рехабилитовао тек 1983. године.
Џим Торп, прва жртва крутих аматерских начела
Двадесет и четири године касније швајцарски и аустријски скијаши бојкотовали су такмичење на Зимским олимпијским играма у Гармиш-Партенкирхену 1936, солидаришући се са својим тренерима и колегама којима је био забрањен наступ јер су зарађивали као учитељи скијања.
Временом је многима постајало јасно да је многа аматерска начела прегазило време. На пример, многи спортисти источног блока водили су се као аматери, били су службено запослени при државним установама, али сав посао им је био само тренирање и били су аматери само на папиру. Свеједно, МОК је инсистирао на аматеризму.
Чак је и деветоструки олимпијски победник у пливању Марк Шпиц на Летњим олимпијским играма 1972. замало био дисквалификован и остао без медаља јер је на једном проглашењу, на победничком постољу, славодобитно подигао десну руку у вис, а у руци је држао патике једне реномиране спортске куће.
Током 1980их година строга аматерска правила су попуштана, наступали су све више многи спортисти за које је било јасно да зарађују искључиво бавећи се спортом. Ситуација се искристалисала 1980их и 1990их година. Многи спортисти у међувремену, више уопште нису скривали да за своје наступе примају новац. Чинили су то сви врхунски атлетичари, па и многи други. Тачка на и коначно је стављена на Летњим олимпијским играма 1992. године, наступом кошаркашког „Тима снова“, састављеног од највећих звезда америчке професионалне НБА лиге који су, и службено били професионалци. Једини спорт у којем се још увек, професионалци не такмиче је бокс, а у фудбалу се професионалци такмиче, али само до 23 године старости (свака репрезентација може позвати и тројицу играча старијих од 23 године), да максимална конкуренција најквалитетнијих такмичара на Олимпијским играма не би кварила драж такмичења на Светског првенства у фудбалу, које је иначе велики бизнис и манифестација (по гледаности, не по такмичарима, јер ту наступа пуно мање спортиста: 32 репрезентације са по 23 играча), тек нешто мања од Олимпијских игара.
Међутим, правила о рекламама и рекламирању су и даље врло строга. Реклама не сме бити на самим спортским борилиштима, а службени спонзори олимпијских игара спонзоришу све такмичаре. Од личног рекламирања спортистима је једино дозвољено да на дресовима, патикама или тренеркама носе логотипе произођача, али су величине тих натписа лимитиране.
Џим Торп, прва жртва крутих аматерских начела
Re: Olimpiske Igre
Допинг
Један од највећих проблема и опасности данашњег спорта у целини, а самим тим и олимпијских игара је употреба недозвољених стимулативних средстава, дрога, хемијских и медицинских медикаментата, једном речју познатих као допинг. Узимање тих средстава на краћи рок може донети бољи резултат, ако наравно, спортиста поседује остале квалитете потребне да га учине прваком. Али на дужи рок то може довести до физиолошких, физичких, здравствених сметњи, чак и рака, а може довести и до изненадне смрти чак и за време такмичења. Врло је опасно и то што се последице могу јавити и у каснијим нараштајима.
Ипак како је сан сваког спортисте да учествује и да победи на олимпијским играма, неки спортисти прибегавају свим средствима да би дошли до тог циља. Још почетком 20. века олимпијски такмичари су користили сличне медикаменте за побољшање својих способности, па тиме и резултата. Нпр. победник у маратону на Летњим олимпијским играма 1904. године, Томас Хикс као стимуланс је од свог тренера добијао стрихнин и коњак, чак и за време трке.
Допинг се толерисао до краја 1960их година, када су спортске федерације почеле да увиђају опасност допинга и забрањују га, а МОК га је забранио 1967. године.
Спортиста који је неславно ушао у историју као први позитиван на допинг контроли био је модерни петобојац, Швеђанин Ханс-Гунар Лиљенвал, на Летњим олимпијским играма 1968. године. Преко деведесет спортиста откривено је, попут њега, у следеће 38 година, највише у дизању тегова.
Међутим, далеко „најчувенији“ случај допинга уопште у историји спорта, је случај канадског спринтера Бена Џонсона, на Летњим олимпијским играма 1988. године. Он је победио у финалу трке на 100 m, користећи недозвољену супстанцу станозолол, која, између осталог, разара јетру. Победа и златна медаља су му одузете, а светски рекорд из те трке (9,79 s) је поништен.
Успркос проверама, многи спортисти користе допинг, а да не буду ухваћени „на делу“. Тек 1990их година на видело су изашли докази да су многи источнонемачки спортисти користили анаболичке стероиде и многа друга средства медицинске и хемијске природе, а у томе су били подстрекавани од стране својих стручних центара, па чак и од службене државне политике. Међутим, неким од тих спортисткиња се догодило велико зло као последица дуготрајног конзумирања хемијских медикамената: неке су родиле малформирану децу (случајеви неких, некад врхунских, пливачица бивше Источне Немачке које су суверено владале светским базенима '70их и '80их година XX века).[10]
А америчка атлетичарка Флоренс Грифит Џојнер, која је 1988. поставила недостижне светске рекорде на 100 и 200 m (10,49 s на 100 m на америчким квалификацијама за ОИ и 21,34 s на 200 m на самим ОИ У Сеулу) умрла је 21. септембра 1998, са 39 година у сну, од компликација изазваних астмом.
Због оваквих и сличних све бројнијих примера и скандала, крајем 1990их МОК је повео оштру битку против допинга, због чега је формирана Светска анти–допинг агенција (WADA – World Anti-doping Agency). На олимпијским играма 2000. и 2002. године борба је почела да доноси плодове; откривени су и кажњени неки освајачи медаља у дизању тегова и скијашком трчању јер су им откривена недопуштена стимулативна средства применом најсавременијих и најсофистициранијих научних метода.
Али успркос свему, упркос свим примерима, упозорењима и претњама, на Летњим олимпијским играма 2004. 23 спортиста и спортисткиња дисквалификовано је због допинга.
Допинг
Један од највећих проблема и опасности данашњег спорта у целини, а самим тим и олимпијских игара је употреба недозвољених стимулативних средстава, дрога, хемијских и медицинских медикаментата, једном речју познатих као допинг. Узимање тих средстава на краћи рок може донети бољи резултат, ако наравно, спортиста поседује остале квалитете потребне да га учине прваком. Али на дужи рок то може довести до физиолошких, физичких, здравствених сметњи, чак и рака, а може довести и до изненадне смрти чак и за време такмичења. Врло је опасно и то што се последице могу јавити и у каснијим нараштајима.
Ипак како је сан сваког спортисте да учествује и да победи на олимпијским играма, неки спортисти прибегавају свим средствима да би дошли до тог циља. Још почетком 20. века олимпијски такмичари су користили сличне медикаменте за побољшање својих способности, па тиме и резултата. Нпр. победник у маратону на Летњим олимпијским играма 1904. године, Томас Хикс као стимуланс је од свог тренера добијао стрихнин и коњак, чак и за време трке.
Допинг се толерисао до краја 1960их година, када су спортске федерације почеле да увиђају опасност допинга и забрањују га, а МОК га је забранио 1967. године.
Спортиста који је неславно ушао у историју као први позитиван на допинг контроли био је модерни петобојац, Швеђанин Ханс-Гунар Лиљенвал, на Летњим олимпијским играма 1968. године. Преко деведесет спортиста откривено је, попут њега, у следеће 38 година, највише у дизању тегова.
Међутим, далеко „најчувенији“ случај допинга уопште у историји спорта, је случај канадског спринтера Бена Џонсона, на Летњим олимпијским играма 1988. године. Он је победио у финалу трке на 100 m, користећи недозвољену супстанцу станозолол, која, између осталог, разара јетру. Победа и златна медаља су му одузете, а светски рекорд из те трке (9,79 s) је поништен.
Успркос проверама, многи спортисти користе допинг, а да не буду ухваћени „на делу“. Тек 1990их година на видело су изашли докази да су многи источнонемачки спортисти користили анаболичке стероиде и многа друга средства медицинске и хемијске природе, а у томе су били подстрекавани од стране својих стручних центара, па чак и од службене државне политике. Међутим, неким од тих спортисткиња се догодило велико зло као последица дуготрајног конзумирања хемијских медикамената: неке су родиле малформирану децу (случајеви неких, некад врхунских, пливачица бивше Источне Немачке које су суверено владале светским базенима '70их и '80их година XX века).[10]
А америчка атлетичарка Флоренс Грифит Џојнер, која је 1988. поставила недостижне светске рекорде на 100 и 200 m (10,49 s на 100 m на америчким квалификацијама за ОИ и 21,34 s на 200 m на самим ОИ У Сеулу) умрла је 21. септембра 1998, са 39 година у сну, од компликација изазваних астмом.
Због оваквих и сличних све бројнијих примера и скандала, крајем 1990их МОК је повео оштру битку против допинга, због чега је формирана Светска анти–допинг агенција (WADA – World Anti-doping Agency). На олимпијским играма 2000. и 2002. године борба је почела да доноси плодове; откривени су и кажњени неки освајачи медаља у дизању тегова и скијашком трчању јер су им откривена недопуштена стимулативна средства применом најсавременијих и најсофистициранијих научних метода.
Али успркос свему, упркос свим примерима, упозорењима и претњама, на Летњим олимпијским играма 2004. 23 спортиста и спортисткиња дисквалификовано је због допинга.
Re: Olimpiske Igre
Награђиванње победника
У античко време, победник на Олимпијским играма награђиван је венцем од ловоровог лишћа. Данас, за све дисциплине свих спортова заступљених на олимпијским играма, победницима у појединачним и екипним, додељују се медаље: за прво место златна медаља (у стварности је то сребро пресвучено златом), за друго место сребрна медаља а за треће место додељује се бронзана медаља. Овај начин доделе одликовања уведен је на Летњим олимпијским играма 1908. На првим модерним играма, 1896. године у Атини, медаље је примало само двоје првопласираних, а на играма 1900. и 1904. године најбољима су додељиване разноразне награде и пехари.
Баш због тога што се олимпијске игре одржавају сваке четири године, и јавност и спортисти их цене, и успех на њима прижељкују много више него на светским првенствима или разним турнирима, којих се сваке године одржава мноштво. Многи врхунски нпр. пливачи или атлетичари, неретко, једноставно не дођу на светска првенства која се одржавају у предолимпијској години да им то не би реметило зацртани план припрема за олимпијске игре. Наравно да је ту изузетно важна и историјска димензија олимпијских игара. Није зато нимало чудно да многи олимпијски победници бивају у својим земљама дочекивани и слављени као истински хероји, баш као што је то било и миленијумима раније, а у данашње време олимпијска победа доноси често и материјалну награду. Због свега тога и ту великим делом лежи објашњење зашто се неки спортисти настоје пошто-пото докопати титуле олимпијског победника, ризикујући употребом допинга своје здравље, понекад живот, а понекад и здравље свог потомства.
Сребрна медаља са првих модерних олимпијских медаља
Награђиванње победника
У античко време, победник на Олимпијским играма награђиван је венцем од ловоровог лишћа. Данас, за све дисциплине свих спортова заступљених на олимпијским играма, победницима у појединачним и екипним, додељују се медаље: за прво место златна медаља (у стварности је то сребро пресвучено златом), за друго место сребрна медаља а за треће место додељује се бронзана медаља. Овај начин доделе одликовања уведен је на Летњим олимпијским играма 1908. На првим модерним играма, 1896. године у Атини, медаље је примало само двоје првопласираних, а на играма 1900. и 1904. године најбољима су додељиване разноразне награде и пехари.
Баш због тога што се олимпијске игре одржавају сваке четири године, и јавност и спортисти их цене, и успех на њима прижељкују много више него на светским првенствима или разним турнирима, којих се сваке године одржава мноштво. Многи врхунски нпр. пливачи или атлетичари, неретко, једноставно не дођу на светска првенства која се одржавају у предолимпијској години да им то не би реметило зацртани план припрема за олимпијске игре. Наравно да је ту изузетно важна и историјска димензија олимпијских игара. Није зато нимало чудно да многи олимпијски победници бивају у својим земљама дочекивани и слављени као истински хероји, баш као што је то било и миленијумима раније, а у данашње време олимпијска победа доноси често и материјалну награду. Због свега тога и ту великим делом лежи објашњење зашто се неки спортисти настоје пошто-пото докопати титуле олимпијског победника, ризикујући употребом допинга своје здравље, понекад живот, а понекад и здравље свог потомства.
Сребрна медаља са првих модерних олимпијских медаља
Re: Olimpiske Igre
Председници Међународног олимпијског комитета 1894—2001
1. Деметриос Викелас, Грчка, 1894—1896
2. барон Пјер де Кубертен, 1896—1925
3. гроф Хенри де Баиле-Латоу, Белгија, 1925—1942
4. Зигфрид Едструм, Шведска, 1946—1952
5. Ејвери Брундиџ, САД, 1952—1972
6. лорд Мајкл Морис Киланин, Ирска, 1972—1980
7. Хуан Антонио Самаран, Шпанија, 1980—2001
8. Жак Рог, Белгија, 2001—
Председници Међународног олимпијског комитета 1894—2001
1. Деметриос Викелас, Грчка, 1894—1896
2. барон Пјер де Кубертен, 1896—1925
3. гроф Хенри де Баиле-Латоу, Белгија, 1925—1942
4. Зигфрид Едструм, Шведска, 1946—1952
5. Ејвери Брундиџ, САД, 1952—1972
6. лорд Мајкл Морис Киланин, Ирска, 1972—1980
7. Хуан Антонио Самаран, Шпанија, 1980—2001
8. Жак Рог, Белгија, 2001—